PRIČA br 1: U svakoj od nas je žena sa sela
Dragana Tomić Pilipović, osnivačica Mreže Jezgro
Možda nemamo zvaničnu zajedničku fotografiju sa zatvaranja, ali imamo nas.
Eto to je osećaj koji nosim sa sobom nakon divnog družena zbog zatvaranja drugog ciklusa mentorskog programa Novo lice žene sa sela koje se desilo 31. maja 2025. u selu Zorunovac na imanje Miradžika kod Dragane.
Juče sam pokušavala ceo dan da broj fotografija sa 325 skratim na broj ispod 100 kako bih ih objavila na FB profilu mreže. Naravno nije mi uspelo u potpunosti. Stigla sam do 125 i verujte mi da svaka od njih mi donosi osmeh na lice – zbog svih novih lica koja su se pokazala tokom ovih 6 meseci trajanja programa. A svako to novo lice je neizmerno lepo na neki svoj poseban način.
Prošlu godine ovaj drugi ciklus mentorskog programa smo započeli sa 87 prijava, i to nadasve snagom glasa svih žena iz Mreže Jezgro. One su pozvale i prenele dalje da je ovaj program drugačiji, da zastvarno pomažemo, da je podrška iskrena gde si slobodna da budeš to što jesi. I hvala im na toj toploj i iskrenoj preporuci. Od tih 87 žena, odabrali smo 45 sa kojim smo krenule u dalji rad, a svaka od njih sa nekom svojom pričom, nadom i vizijom.
Ovaj mentorski program nije jednostavan, naprotiv izuzetno je zahtevan vremenski i sadržajno. No, žene su i pored svih svojih obaveze, uspevale da budu tu, sve vreme prisutne i aktivno angažovane na razradi svoje poslovne ideje. Njihov put učenje je išao od razumevanja svog jezgra i kako je to povezano sa njihovom poslovnom idejom, izrade poslovnog plana uz pomoć Biznis kanvas modela, do razvoja svojih digitalnih veština u formi onlajn narudžbenica i sajtova, kao i definisanja ličnog brenda i načina njegovog pozicioniranja i komuniciranja kroz društvene mreže.
I evo posle šest meseci intenzivnog rada na ideji, prisustvovanja na 29 predavanja i radionica različitog tipa, mentorskih sesija sa mudrim mentorkama, dođosmo do zatvaranja drugog ciklusa mentorskog programa Novo lice žene sa sela, gde se svaka od njih smeje od srca jer u sebi nosi sada, zbog pređenog puta, spoznaju snažniju od bilo koje sumnje – da to što sanja i želi da radi ima smisla i da na tom putu neće biti sama.
Zato kada pogledam sve ove divne žene na fotografijama, vidim samo njihovu lepotu i neizmerno sam zahvalna na poverenju koje nam je dato, pre svega nama kao projektnom timu, da budemo deo njihovog razvojnog puta na ovako dubok i jedinstven način….jer u svakoj je od nas žena sa sela.
p.s. Fotke okupljanja u Zorunovcu možete pronaći na ovom LINKU
PRIČA br 2: Stvarati stvarnost koju želim da živim.
Ana Đorđević Marković, učesnica mentorskog programa 2024/2025
Subota je, dan je sunčan i topao nakon kiša i hladnoće koja nam se uvukla u kosti. Milena i ja putujemo ka Zorunovcu. Ja vozim. Sama činjenica da JA vozim mi je sjajna i ponosna sam jer me je dugo bilo strah vožnje i nisam se usuđivala da vozim van grada. I sad me je malo strah, ali ipak idem dalje, vozim. Znam da mogu da probam. To je samo jedna od stvari koju sam naučila kroz Mrežu Jezgro.
Stižemo na mesto okupljanja iako smo prvo promašile skretanje. Greške su ok, i to sada znam.
Volim selo, i svoje i svako selo i posebno me raduje što se baš na selu okupljamo. Na imanju jedne Dragane nas dočekuje ‘naša’ Dragana raširenih ruku. Iako smo se videle samo preko zuma, grlimo se kao stare prijateljice. Susret nije nešto novo već imam osećaj kao da ponovo grlim svoju staru drugaricu. U dvorištu, uživo vidim i upoznajem žene koje su bile tu poslednjih šest meseci, pojavljivale se, dolazile na onlajn predavanja i radionice, čije sam ideje upoznala, nedoumice slušala, čijim sam uspesima svedočila – sada su tu i stežem im ruku. To je dobar osećaj. Sve smo tu jer nas je Mreža Jezgro okupila. I osećamo se kao jezgro, ili možda pre kao košnica u kojoj stalno nešto zuji, nešto se dešava, vredne žene rade i stvaraju najrazličitija čudesa… Takva je i naša domaćica, Dragana. Opasna jedna žena u najboljem smislu te reči! Što sam tamo videla i jela kad smo došle, nisam nigde. Kada nam govori o sastojcima koji idu u njenu ‘paštetu’ sve mi je poznato, ali samo nečija veština i alhemija može od toga da napravi fenomenalan ukus i doživljaj. I na trenutke, kao da to tamo nisam ja. Kao da posmatram neki film, dešavanje koje je tako dobro da nema šanse da sam i ja deo njega. Ali jesam, i kroz razgovore sa ženama koje su se okupile uviđam da smo sve sada deo nečeg moćnog, nema nazad. Radile smo na tome nekoliko meseci unazad, transformisalo nas je celo to iskustvo i ovo okupljanje je jedna od naših nagrada. Prilika da budemo tu, zajedno i osvrnemo se na sve što smo kroz mentorski program uradile je naša nagrada. A glavno tek počinje.
Kada smo se okupile u staroj školi, koja je pretvorena u muzej, i kada Dragana počinje da nam govori, jedva čekam da čujem i vidim svaku od žena koje su tu i da joj aplaudiram jer mogu da pretpostavim kako svaka od njih krade vreme od brda svojih svakodnevnih obaveza da posluša predavanje ili se pojavi na radionici, kako ostaje budna dok svi spavaju da radi na sebi (ne volim ovaj izraz, ali ovde je tako prikladan) i da radi na svojoj sadašnjosti i budućnosti, da stvara stvarnost koju želi da živi. Smejemo se i plačemo, jedno bez drugog danas ovde ne može. Kasnije, dok ručamo, usta zatvaramo tek toliko da nam ne pobegne zalogaj. Naši domaćini su sve vreme sa nama i trude se da nam ugode i učine ovaj dan još boljim svojim đakonijamai pažnjom koju nam pružaju. Naravno da uspevaju u tome, posvećenost u radu i iskrenost u pristupu se uvek osete. I opet, kao da smo u košnici. Zujimo jedna ka drugoj, želim svaku da čujem, sa svakom da razgovaram, da joj se divim. Jedemo brdo kolača, nasmejane i srećne, ponosne na sebe, ponosne jedna na drugu. Pošto su žene preduzimljive, kuju se planovi i razmenjuju ideje o mogućim saradnjama, naravno. I biće ih, jer ove žene ne prepuštaju mnogo toga slučaju. I dok pokušavam da do svake dođem, uviđam da je vreme za rastanak. Dan je prošao kao tren, a toliko toga je stalo u njega. Odlazimo svaka svojoj kući, ali ja ne osećam da je kraj, pre da smo nešto sada započele i da ćemo tek graditi ovu Mrežu.
PRIČA br 3: A šta ako život može biti stvarno jedan romantičan film?
Jelisaveta Vidaković, učesnica napredne biznis grupe 2024/2025
Zorunovac. Mesto koje je po mnogo čemu slično mom selu, a opet na tolliko načina me je oduševilo svojom lepotom. Ne znam da li bi se ikada ukazala prilika da budem u tom mestu da nije bilo mentorskog programa Novo lice žene sa sela i obeležavanje njegovog završetka u domaćinstvu Miradžike. Ali da se vratimo na početak, ok?
Kada mi je mama spomenula program Novo lice žene sa sela pre 2 godine, pomislila sam kako meni nije tu mesto jer sve što smo pokretali od biznisa u porodici, moja mama je bila inicijator. Ali ona je videla nešto što ja nisam i nagovorila me je da se priključim programu. Ne može da mi naškodi ako pošaljem prijavu, zar ne? I ovako me neće primiti. Onda jednog dana, dobila sam mail da sam primljena na program i to je promenilo sve.
Zvuči kao početak romantičnog filma, zar ne? Da objasnim…
Prve godine, u program sam se prijavila sa idejom da se bavimo seoskim turizmom. Tada smo bili u procesu renoviranja malog objekta i bilo je logično da ćemo time da se bavimo. Do kraja programa, iskristalisala se ideja o spremanju zimnice. Radionice koje smo imali i ljude koje smo upoznali su proširili moje vidike na mnogo načina. Ono što mi je najvrednije bilo u programu jeste mreža žena koje daju nesebičnu podršku svima. Ja nisam neko ko će olako pitati za pomoć, ali je velika uteha znati da uvek imam mrežu žena iza sebe koje su spremne u svakom trenutku da me pridrže ako pokleknem i daju vetar u leđa.
Onda je programu došao kraj… I pored toga što sam bila svesna toga da su one tu, opet sam bila tužna jer naše druženje neće biti redovno. Da bih onda jednog dana dobila (opet) mail u kome me Dragana i Sanja pitaju da li bih htela da budem deo napredne grupe i bez razmišljanja sam pristala.
Tako smo došli do ove godine. Kada se osvrnem na ovogodišnju grupu i sadržaj koji nam je bio plasiran, samo jedna reč mi pada na pamet. Nesebičnost. Svaki predavač je dao i više nego što je traženo, pored velikog znanja i iskustva, oni su dali i sebe prilikom svake radionice. Bili su tu za nas, slušali naše brige, nedoumice, pomagali nam da izađemo na kraj sa raznim problemima i osećanjima. Na kraju svega, mi smo izašli sa nečim opipljivim. Većina učesnica su na kraju imale pokrenute biznise, svoje hobije su uspele da pretvore u nešto više. Što se mene lično tiče, ja sam svoju ideju o spremanju zimnice još više izbrusila. Ideja je da budemo deo rešenja problema bacanja hrane time što zimnicu pakujemo u male teglice. Svi predavači koji su toliko bili velikodušni sa svojim znanjem i iskustvom su mi pomogli da razmrsim klupko misli u glavi. Konačno vidim šta je moj cilj i polakim koracima idem ka tome.
Mogla bih danima da pišem o tome koliko mi znači ovaj program, ali sada ću stati, jer kao u romantičnom filmu, možda ova priča i nema kraj.
