U mentorski program “Novo lice žene sa sela” sam ušla sa idejom koja je već imala koren u stvarnom životu. Zajedno sa Sonjom i Vanjom, iz našeg svakodnevnog iskustva u Kalni, počele smo da razvijamo inicijativu koja je trebalo da spoji edukaciju, terapiju i održive načine života. Nije to bila apstraktna ideja – to je bio pokušaj da od onoga što već živimo napravimo nešto što može da nas podrži da tu i ostanemo.
Kroz mentorstvo smo toj ideji dale oblik. Dobile smo ime, pravac, počele da razmišljamo o strukturi, ulozi svake od nas i čak o formalnoj registraciji. Delovalo je kao logičan sledeći korak.
Ali ono što sam kroz proces zapravo uvidela jeste da smo preskočile jedan jako važan deo.
Nismo dovoljno razvile neformalni rad. Nismo dale dovoljno prostora zajedničkoj praksi, testiranju, građenju odnosa i svakodnevne saradnje. Umesto toga, vrlo brzo smo ušle u formalizaciju: u definicije, strukture i planove. I tu smo, zapravo, počele da gubimo kontakt sa stvarnom potrebom iz koje je sve krenulo.
A ta potreba je bila vrlo konkretna i lokalna.
Bila je vezana za zajednicu u Kalni i za nas kao deo te zajednice. Za ideju da tu, na tom mestu, zajedno stvaramo uslove za rad i život. Na neki način da kreiramo sopstvena radna mesta unutar zajednice kojoj pripadamo.
Kada se jedna od nas preselila, taj centar se pomerio. Ono što je do tada bilo prirodno i lako – svakodnevni kontakt, spontana saradnja, zajedničko bivanje – odjednom je postalo teško. I tada je postalo jasno da inicijativa nije bila samo ideja koju možemo “poneti sa sobom”, već nešto duboko vezano za mesto i odnose u tom mestu.
Zato na kraju nismo registrovale organizaciju.
Ne zato što ideja nije bila dobra, već zato što nismo bile u fazi u kojoj je formalizacija imala smisla. I zato što se kontekst promenio.
Ali ono što mi je danas važno da kažem jeste da proces nije bio uzaludan.
Naprotiv.
Jedna od nas je, kroz sve što smo prošle zajedno, nastavila svoj put i pokrenula proces registracije sopstvene organizacije, fokusirane na mentalno zdravlje, u novoj zajednici u kojoj sada živi. Znanje i iskustvo iz ovog procesa su se prelili dalje, samo u drugom obliku.
Za mene lično, ovo mentorstvo je bilo dragoceno jer mi je pomoglo da mnogo jasnije razumem razliku između ideje, inicijative i organizacije. I koliko je važno da formalna struktura dođe kao rezultat nečega što već postoji i funkcioniše, a ne kao pokušaj da to tek nastane.
Mentorska podrška je tu igrala veliku ulogu. Ne kao neko ko daje gotova rešenja, već kao prostor u kome možeš da usporiš, da preispitaš i da vidiš širu sliku. I možda najvažnije – da ne mora svaki proces da se završi “uspehom” u klasičnom smislu da bi bio vredan.
Zato verujem da su ovakvi programi važni. Jer ne pomažu samo da se stvari pokrenu, već i da se razume kako da rastu iz pravog mesta.
