Božana, moja baba, živela je u selu Selačka, u zaječarskoj opštini. Ja, njeno prvo unuče, veliki deo detinjstva provela sam upravo tamo, uz nju. Od svih svojih predaka, nju pamtim najviše i najjasnije.
Božana je bila domaćica. Kuvala je, mesila hleb za celu nedelju, čistila kuću, vodila računa o rasporedu obroka, primala i ispraćala goste, organizovala nabavku namirnica i potrepština. Danas bismo rekli – bila je majstor „multitaskinga“. Brinula je o ishrani i održavanju domaćih životinja: puštala i zatvarala kokoške, svinje i ovce, hranila ih, čistila njihove prostorije, muzla kravu i pravila sir. Pored svega toga, obavljala je i poljoprivredne poslove. Sigurno ima još mnogo toga što bih mogla da dodam. To je bio posao bez kraja, ceo dan, svakog dana.
Božana je brinula o ljudima. Odgojila je dvoje dece i četvoro unučadi. Napravila ih na ljude. Govorila je, savetovala, pričala priče, pevala pesme, učila nas kuvanju, brizi o drugima i poštovanju starijih. Jedno od najtoplijih sećanja iz mog detinjstva su zimska jutra gde umotana u toplo ćebe, boravim u prostoriji zajedno sa njom. Brinula je i o starima u svojoj porodici. O svima koji su umrli pre nje.
Božana je bila čuvarka tradicije. Rođena je dan nakon Božića – sigurna sam, ne slučajno. Ime koje je zbog toga dobila, po najznačajnijem hrišćanskom prazniku, potpuno joj je pristajalo. Sve običaje oko velikih praznika, Božića, Uskrsa, slava, naučila sam od nje. Svaka obredna pesma koju bi izgovorila, zvučala je kao magija. Za malu mene, tada tek devojčicu, ona jeste bila nešto vrlo blisko božanstvu.
Ono što pamtim jeste da je mogla sve. I ne samo da je mogla, već je sve radila na neki poseban, svoj način. Kao da niko drugi na svetu ne bi mogao da uradi baš tako. Sve što je dotakla, što je od nje došlo imalo je njen pečat, bilo je autentično njeno.
Božana nikada nije imala platu. Zvanično nije ’radila’. Plate su u njenoj porodici primali muškarci. Njena zemljoradnička penzija bila je najmanja, nikada dovoljna za nju onda kada je ostala sama u tom, nekad velikom, domaćinstvu.
Ne znam da li je ikada bila svesna koliko je toga dobrog u našem životu postojalo zbog nje. Koliki je teret iznela, koliku je odgovornost nosila i kakvu je snagu imala. Ponekad osetim da taj deo nje koji nosim u sebi snažnije zasija. Volela bih da zna da ono što sam naučila i dobila od nje smatram svojim najvažnijim nasleđem. I da sam joj beskrajno zahvalna što je baš ona bila moja baba, baš takva kakva je bila.
Kada kažem ’žena sa sela’, ja najpre pomislim na moju babu Božanu. Onda se setim koliko je mnoštvo takvih žena oko mene. Na mentorskom programu Novo lice žene sa sela, upoznala sam mnoge od njih. One su neumorne, sposobne, odvažne i dostojanstvene. Snaga, veštine i moć koju te žene nose jeste sila koja pokreće svet. Ništa im ne nedostaje osim – uvažavanja. Da njihov rad bude viđen, priznat i vrednovan onako kako zaslužuje. Ali sa obeležavanjem važnih datuma, kakav je i Međunarodni dan žene sa sela, i to se menja. Želim da verujem u to.
Tek 2007. godine uveden je Međunarodni dan žene sa sela, koji se obeležava 15. oktobra. Tek u 21. veku svet je odlučio da treba govoriti o njihovoj ulozi, ekonomskom i kulturnom uticaju i značaju. A i dalje više od polovine žena sa sela je formalno nezaposleno, mnoge nemaju zdravstveno osiguranje, a u starosti često žive same i na ivici egzistencije. Moja baba Božana je imala nas, koliko god da smo bili daleko, bili smo dovoljno blizu da budemo uz nju u starosti. Nažalost, mnoge bake ostaju same u selu. Sistemske podrške za žene, naročito one koje su same, u selu takoreći nema.
Kada kažemo da „u svakoj od nas živi žena sa sela“, ja to duboko osećam jer moja prva asocijacija je moja baba Božana. Sigurna sam i da svaka od nas pomisli najpre na svoju baku. Onoliko koliko je moja baba bila važna za našu porodicu i njene zdrave temelje, toliko je i svaka žena sa sela bitna za temelje celog našeg društva. Milsim da bi trebalo da se svakog dana toga prisetimo, a posebno 15. oktobra.
Zato mi u Mreži Jezgro, i ove godine obeležavamo Međunarodni dan žena sa sela na način da ovaj dan posvećujemo njima – tihim heroinama čiji rad gradi porodice, čuva tradiciju i održava život u ruralnim sredinama Srbije.
15. oktobra u Kulturnom centru Beograda se družimo sa partnerima i prijateljima kako bi zajedno čuli njihove priče, prepoznamo njihov doprinos i uložili glas u njihovo dostojanstvo i vidljivost.
Za novo lice žene sa sela.
