Kako bi ovo bila potpuno autentična priča, neću se praviti da sam bila savršeni učesnik programa. Da li je to na kraju bitno? Da li težiti savršenstvu? Da li je ono precenjeno? Sigurna sam da postoji barem milion različitih odgovora na sva ova pitanja. Svakako, to je tema neke druge priče… (Pa ipak, delom, možda baš ove.)
A kako uopšte započeti priču o sebi?
Po struci sam arhitekta, mada sam se tokom godina najviše bavila pisanjem scenarija za interaktivne storytelling igre. Kreativnost mi je uvek bila bliska – samo se menjala forma kroz koju je izlazila iz mene. Poslednjih godina otelotvorila se u vidu ručno rađenog nakita pod brendom “the iRacionalizam”. On je unikatan, pažljivo izrađen, i potpuno moj. Ili potpuno tvoj? Ili potpuno svoj?
Kada sam od Ane, moje drugarice i još jedne od učesnica programa, čula za program Mreže Jezgro, za osnaživanje žena sa sela, priznajem da nisam baš znala šta da očekujem. Uplivala sam u nepoznato, održavala se na vodi, a onda je sticaj različitih okolnosti udesio da ne budem baš najangažovaniji učesnik. Nisam redovno pratila radionice, a zadatke sam uglavnom izvršavala „kad stignem“. Ipak, ono što je za mene bilo ključno jesu razgovori i saveti koje sam dobila od žena koje su i pokrenule program. Bile su direktne, konkretne i podstakle me da drugačije razmislim o svom radu – ne samo kao o umetnosti, već i kao o poslu.
Zahvaljujući nekim od tih uvida, danas bolje razumem kome se obraćam kroz svoj nakit, kako da ga predstavim, i zašto je u redu da moj način rada bude „nepravilan“, ali autentičan.
Možda nisam bila najaktivnija u programu, ali sam iz njega izvukla ono što mi je bilo najpotrebnije – veru da i moj put, koliko god nepravilan bio, ima smisla. Ako bih nešto poručila drugima, to je: ne čekajte da budete „idealni učesnici“. Prijavite se, pojavite se, poslušajte, uzmite ono što vam zvuči kao važno – nekad i to malo može da napravi veliku razliku.
