Nisam imala plan da se preselim. Imala sam plan da na kratko pobegnem – da radim sezonu, da udahnem planinski vazduh, da se saberem. A onda sam upoznala njega – čoveka sa kojim znam da ću uvek imati vremena za nešto novo i sa idejom da postoji život i van mreže, bukvalno i metaforički.
Tako sam, neplanirano, iz jedne gradske svakodnevice zakoračila u život na vr’ brda. Bez asfaltiranog puta, sa jednim šporetom na drva i mnogo pitanja. Prvo što sam naučila bilo je kako da se založi vatra. Drugo – da ne možeš ništa ozbiljno da planiraš dok ne skapiraš sezonske promene i uvidiš lepote usporavanja. U medjuvremenu dogodi se nešto neočekivano – prisustvo koje ne moraš da imenuješ, ali ga osetiš celim bićem. Kao da si prvi put kod kuće u sopstvenom telu, na zemlji pod nogama, u trenutku koji diše sam od sebe.
U tom haosu – negde između blata, projekata, kuvanja pekmeza i Zoom poziva – počela je da se rađa ideja. Nisam ni znala da sam već u stvaranju svog brenda. Jer ono što sam svakodnevno živela – to je postajalo priča. I praksa. I znanje. I greške koje bi mogle da budu korisne i nekom drugom.
Mentorski program “Novo lice žene sa sela” mi je dao ono što nisam ni znala da mi treba – ogledalo, podršku i konkretne alate da uhvatim ono što mi beži između nespavanja i glave pune ideja. Da im dam ime. Strukturu. Prvi korak. Da spojim svoju strast za društvenom permakulturom, iskustvo sa terena i lične izazove u nešto što nije samo moje, nego može da posluži i drugima.
Tako je nastao moj brend: Mama na vr’ brda – dnevnik iz života žene koja balansira između deteta i projekta, sela i interneta, regeneracije i realnosti. To nije samo brend. To je glas, mapa i prostor za sve nas koji pokušavamo da živimo sporije, dublje, smislenije – ali i dalje da budemo funkcionalni u svetu koji ne čeka.
Najponosnija sam na to što sam prestala da čekam savršene uslove. Što sam odlučila da počnem tu gde jesam – sa onim što imam. Što sam se setila da autentičnost nije u savršenstvu, već u prisustvu. I što sam se okružila ženama koje ne misle da je ranjivost slabost, već seme promene.
Vidim sebe kako dalje razvijam ovaj brend – kao prostor za učenje, povezivanje i regeneraciju. Vidim radionice kod nas na brdu, priče sa sela koje putuju kroz ekran i ljude koji se prepoznaju u istom haosu. Vidim zajednicu koja raste organski, kao bašta – puna raznolikosti, podrške i smisla.
A dok to gradim – jedno dete će mi visiti o nozi, novi projekat će kucati na vrata, voda će možda opet biti zamrznuta, a šporet prepun pepela. Ali znaću zašto sve to radim.
Zato što ovde sve vrvi od života, a ja sam mu svedok – sa stopalima u zemlji i pogledom u ono što je tiho, sveto i istinito.
