Sigurno poznajete onu jednu osobu koja stalno nešto mašta, smišlja, ima neke predloge koji se graniče sa ludošću, ima neku svoju ‘nezvaničnu’ logiku, a kad joj kažete da je nešto nemoguće, samo odgovori sa: de čekni malo, sad ćeš da vidiš. E, ta osoba sam ja. Poluzvanična dežurna luda sa million različitih ideja u džaku, i nedovoljno snage i energije da ih sve ostvari. Ali, ne mora sve odjednom…
Da, jesam takva bila oduvek, od osnovne škole, penjala se nastavniku srpskog na glavu za dramsku sekciju, dobila školski razglas, u srednjoj sa društvom organizovala body art u holu gimnazije, na fakultetu učestvovala u raznim performansima… i, kako je vreme prolazilo a glasovi drugih bivali glasniji i ‘važniji’, spakovala svoju šašavu stranu na neko skrovito mesto i kao se uozbiljila. Nije dugo trajalo jer se pojavila prilika da volontiram u Društvenom centru u romskoj mahali i radim nešto na šta do tada nisam pomišljala: da pudem podrška u učenju. Baš me je bilo strah šta ću i kako ću, ali sam ipak uplovila u to iskustvo i snašla se bolje nego što sam očekivala. Da skratim priču: radioničarski rad i neformalno obrazovanje su postali moja opsesija. Išla sam na svaki trening koji se nudio, razvijala se i nadograđivala svoja znanja, a onda ih primenjivala. Sve do nove uloge u mom životu – roditeljstva.
Postajanje roditeljem je verovatno bila najteža tranzicija u mom dosadašnjem životu. Nisam se snašla, sve moje slabosti i strahovi su bili uvećani po ne znam koliko puta, osećala sam krivicu za svakakve sitnice i nisam imala svoj stari posao, onaj koji je počeo volontiranjem, da mi povrati samopouzdanje i snagu. Nije bilo lako, a ja sam mislila da je ona Ana nestala i da se neće više vratiti. Ali, maštala sam o njoj. I o svim lepim stvarima koje bi mogla da radi.
Roditeljstvo je donelo nov pogled na učenje, obrazovanje i rad sa decom. Dok sam čitala sa svojim ćerkama, uviđala sam na koje sve načine one uče iz knjiga, kako se price oslikavaju na njihovu svakodnevicu, na koje ih aktivnosti motivišu. I mene. Onda se rodila nova ‘šašava’ ideja. Da radim sa decom i knjigama.
Da je bilo lako, nije. Moj ‘povratak’ je trajao 3-4 godine. Terapija je mnogo pomogla, i moja terapeitkinja Maja, kojoj sam beskrajno zahvalna što postoji. Ali, ako ćemo govoriti o prelomnoj tački, to je bila grupa podrške i grupni terapijski rad. Mic po mic, bila sam sve bliža ostvarenju moje zamisli. ‘Mic po mic’ i ‘korak po korak’ su ovde ključni izrazi. Kutak je nastajao malo po malo. Sećam se Majinih reči kad sam joj rekla da sam se prijavila za program subvencije za zapošljavanje i panike: Šta ću ako dobijem subvenciju??? Odgovor je bio: Za početak napiši biznis plan.
Biznis plan sam napisala, subvenciju dobila i ostalo je istorija. Ali kad bi se lagali. Kad je Kutak zvanično počeo da postoji, ja nisam bila potpuno spremna za to. Nisam imala prostor, nisam znala kako da se promovišem, da li mi je potrebna fiskalna kasa… Ali znala sam kako da držim radionice. Odatle je krenulo, a sve ostalo sam počela da učim. I učim i dalje. I podsetila sam sebe da treba da verujem u svoje maštarije, i da radim na tome da ih realizujem. Jer, kad sam maštala o tome da upoznam Aleksandru Petrovski, nisam imala predstavu o tome kako će to da izgleda, a sada je moja mentorka. Kada sam prvi put čula za program Mreže jezgro, pomislila sam kako je fenomenalan, a sada sam deo njega. Ali, radila sam na tome. Malo po malo, korak po korak.
Sada Kutak ima četiri uzrasne grupe čitalačkih radionica. Ima i čitalački klub za odrasle. Moja namera: da koristeći nešto što strastveno volim – knjige, učim decu (i odrasle) i pokažem im moć i lepotu knjiga, čitanja i kreativnog izražavanja sada živi i raste u Kutku. Svaki dan sam zahvalna na tome, svakoj radionici se radujem i na svakoj učim još više. A koliko tek još šašavih planova imam sada…
