Najranije slike iz detinjstva vezuju me za nanu, moju prabaku koja je, čini mi se, dan i noć sedela za razbojem i tkala. Ušuškana u toplini njenog okrilja, osećala sam se sigurno i zaštićeno, dok je njena duša nalazila smiraj u veštom preplitanju niti. Sećam se i njenih, bakinih i maminih priča o tome kako je tkanje ukorenjeno u našoj porodici dokle sećanje naših pretkinja seže. Kada sam odrasla, ostao je osećaj topline oko razboja, ali ni traga slutnji da će ovaj predmet imati bilo kakvu ulogu u mom životu osim drage uspomene.
U svojim „najboljim godinama“, zatekla sam se u Užicu gde sam osnovala svoju porodicu. Našu ustaljenu i ubrzanu svakodnevicu, tipičnu za savremeno doba, presekla je pandemija Korone. Zatvoren i ograničen prostor, strah, neizvesnost, uneli su u moj život nemir, skučenost i dokolicu. Odlučila sam da se sa porodicom vratim u svoj rodni Kosjerić, u okrilje prvog doma i otvoreni prostor u dvorištu. Tu me zatekao nanin razboj sa svojom pričom o stvaranju koje donosi smirenje. A meni je tada upravo bila potrebna radna terapija, posao koji je i neka vrsta meditacije. I tako sam se poduhvatila tkanja neke nove životne priče.
Gledala sam kako da ono što pamtim i što su me baka i nana učile prilagodim savremenom okruženju i ukusu. Poželela sam da svoj osećaj sigurnosti i topline koju crpim iz tradicije, prenesem i drugima, u svojoj zajednici ali i šire. Rešila sam da krenem od dekorativnih kućnih predmeta poput tkanih prekrivača, jastučnica. Tako je nastao moj brend Vesnik – rukom tkano, kao vesnik ručno radjenih priča, a sve sa željom da očuvam tradiciju i nasledje u službi modernog vremena. Zatim sam se okrenula zajednici. Kako je Kosjerić nekada bio i sada pretenduje da obnovi seoski turizam, osmislila sam i paletu tkanih suvenira poput magneta, bukmarkera, privezaka.
U pravo vreme, u ovu moju priču uplela se još jedna žena i još jedna zajednica. Pažnju mi je privukla Tijana Marić koja je uspešno stavila u pogon staru vodenicu. Delovalo mi je kao ostvarenje divnog sna. Uputila me na mrežu Jezgro u koju sam se uključila, i koju doživljavam kao zajednicu sjajnih žena koje stvaraju, dele, podržavaju se i svojim idejama i delom bodre i nadahnjuju jedna drugu.
Idući ka zrelom dobu, razboj mi postaje sve važniji. Boraveći nad njim, povezujem se sa sobom na najdublji način. Stvaram lični omaž mojim pretkinjama, ženama koje su me oblikovale. Istovremeno, dajem doprinos zajednici šireći priču o tradiciji kao zdravom temelju današnjeg života.
