„Ti ćeš se baviti biljkama!“, rekao mi je moj profesor botanike u prvim danima studija, kada je čuo moje prezime. Moje devojačko prezime Cvijetan. Bio je u pravu. Još kao mala sam od moje baba Cane dobila prvu knjigu o lekovitom bilju koja je pripadala njenoj majci, mojoj prabaki. Čuvala sam tu knjigu recepata sa zelenim koricama kao najveće blago. Listala a malo toga razumela. Tokom studiranja uvek su me vukle biljke ali i gljive koje sam zavolela tokom šetnji po šumi sa ocem, sa kojim sam i napravila svoje prve gljivarske korake. Ljubav prema prirodi, sredina u kojoj sam odrastala, okružena zelenilom, opredelila je i moje buduće zanimanje biolog-ekolog.
Po završetku studija sam nastavila da čitam o biljkama, učestvovala na radionicama, na kojima sam kasnije i sama postala vodič. Želja da se oprobam u uzgoju bilja se pojavila i uvek titrala negde oko moje glave… Čekala…
Dobila sam podršku porodice, srela ljude koji su mi bili poslednji deliće slagalice i… formirala manju plantažu nevena. Nije bilo nikog srećnijeg od mene, dok po suncu, sa šeširom na glavi berem divne narandžaste, mirisne latice. Vremenom sam se odvažila da napravim svoj prvi melem i bio je upravo od nevena. Malo je reći da je to bio samo okidač i uvod u moja istraživanja na polju kombinovanja sastojaka i izrade prirodnih preparata. Radionice, učenje, nadograđivanje. Susreti sa ljudima koji su mi prenosili svoje znanje.
Svoju ljubav prema biljkama prenela sam i u Kragujevac kada sam se udala i dobila dvoje dece. Uz malo muke i puno ljubavi nagovorila supruga da krenemo sa sadnjom lekovitog bilja u selu, na obroncima planine Rudnik. Krenuli smo da obrađujemo zemlju koja se godinama nije radila. Mirno planinsko selo i imanje na obodu sela. Posle njega još jedna kuća, pa šuma. Ovde se ljudi, oni koji stalno žive, bave povrtarstvom i voćarstvom, poneko stočarstvom. Lekovito bilje niko ne uzgaja. To je izazov bio veći. Prvo bilje koje smo posedili bilo je smilje. Za mene veliko otkriće i sada omiljena biljka. Ta četiri prva posađena žbuna sada ponosno stoje u dvorištu i svedoče o jednom lepom i teškom početku. Sećam se, posle toga, prvih brazdi koje smo nevešto pravili, razvučenog kanapa, trave koja je brzo rasla među redovima. … i sledećih par stotina biljaka koje smo sve lakše sadili. Razgovora o tome koliko to sve uopšte ima smisla, pa misao o odustajanju pa reči podrške, pa mirisa prvih žutih cvetova i osećaja uspeha i zadovoljstva. Posle smilja na red je došla lavanda, miloduh, čubar, žalfija i različito začinsko bilje kao što je divlji origano, beli origano, estragon, selen. Plantaža koju planiram da proširim. Za sada imam svoju mini paletu proizvoda potpuno prirodnih i ručno pravljenih kojima su zadovoljni moji rođaci, prijatelji, prijatelji prijatelja…
Za vreme rada u školi, kao nastavnica biologije, trudila sam se da svoju ljubav prema bilju prenesem i na decu koju sam učila, pa sam rado organizovala radionice i u školi i van nje. Svoju decu gledam da uključim u rad sa biljem i probudim im bar delić interesovanja koji će, nadam se u budućnosti nadogradjivati.
Iako sve izgleda lako i lepo nije baš tako. Jedno je voleti prirodu na fotografijama a sasvim drugo doživeti je na pravi način. Vrlo često nailazite na klimanja glavom i “…sve je to lepo, ali…” Upravo u “Ali” trenucima pojavila se mreža Jezgro. Sasvim slučajno. Neočekivani priliv energije, pravih saveta, podrške, divnih žena i ideja. Predavanja koja ti pomažu da otkriješ sebe i ono što jesi, tvoje najdublje želje i zbog nerazumevanja, skrivene snove. Prilika da shvatiš da nisi sama i da širom Srbije ima onih koji razmišljaju slično kao ti. Neke su se odvažile i krenule putem uspeha, neke će tek krenuti… Zajednička je ista misija, ostvarenje snova. A tu smo da jedna drugu podržimo na tom putu. I onda kada naša okolina to ne razume.
Za mene će ostvarenje snova biti, ambar preuređen u učionicu punu dece koja okružena buketićima lekovitog bilja, uče kako da imaju svoje vrtove, kako da iskoriste ono najbolje u prirodi, kako da uživaju u njoj i kako da joj vrate za pruženo bogatstvo. Za mene će ostvarenje biti ovčije runo koje će umesto da završi kao otpad, postati, sedalica u toj istoj učionici, pustovani cvet, šal, privezak ili lutkica. Za mene će ostvarenje biti puna žica materijala upravo obojenih biljkama iz moje bašte, prolećne biljke sačuvane u privesku koji će se nositi oko vrata… Priprema biljaka za prirodne preparate, pakovanje, ispisivanje recepata. Moj san je još i puno različitih biljaka sa svih krajeva sveta koje su svoj dom pronašle baš tu, u selu, gde ih niko nije očekivao i verovao da će uspeti. A one su se prilagodile, rastu i uspevaju…A ostale svoje i posebne. I puno ljudi kojima ću prenositi svoje znanje dok uživaju u soku od majkine dušice, pijuckaju čaj od miloduha ili jedu salatu začinjenu selenom iz moje začinske bašte, sa korpicama punim gljiva i jestivog bilja tu iz obližnje šume, sa obližnje livade. Uživaju okruženi zelenilom, uz cvrkut ptica i bar na trenutak oslobođeni stega svakodnevnog života i stresa koji on nosi.
Znam da neće biti lako. Ali znam da će biti. Dok pišem ove redove, oko mene je miris mešavine različitog bilja dok gledam svoju decu i uživam u vezivanju buketića i pripremi za sušenje, zagledana u daljinu i u budućnost koja je, sa sigurnošću mogu reći, posipana listićima, grančicama i cvetovima…i ponekim trnom.
