Priča se da je izvesni Tanasije Kaluđerović, iz sela Banjane (okolina Nikšića) došao da se bori protiv Turaka na brdu Ljubić kod Čačka. Nakon završene bitke, oženio se udovicom koja je sama sa troje dece živela na imanju u selu Gornja Gorevnica.
Ali, ne bih o njemu nego o njoj (čijeg se imena niko ne seća) i svakoj posle nje, zahvaljujući kojima je imanje o(P)stalo da dočekuje neke nove generacije žena.
Mene je sačekalo posle 200 godina i pružilo utočište kada sam, nakon 30 godina života u Beogradu, shvatila da je jedini mogući opstanak ovde, max. izolacija, restrukturisanje posla i konzumiranje luksuza ovog podneblja: povoljne klime, hrane i vode. Svega što će uskoro biti retkost u svom iole zdravom obliku.
Odluku da štikle zamenim bosim nogama nije bila laka ali činjenica da za većinu ovo nije moguće, pomogla mi je da prelomim. Idem.
Idem da istražim ko sam bez starih uloga.
Ne mogu da kažem da je sve išlo po planu ali je sve išlo kako treba.
Selo mi je bilo potrebno ali da li sam ja bila potrebna selu? Ali, kao da su sve one pre mene…babe, prababe i čukunbabe…već uveliko skovale plan negde gore. Imanje je dovoljno staro da ima šta da ispriča svakom ko ga poseti.
U Mreži Jezgro naišla sam na žene koje potiču od iste sorte, one najotpornije, tek da zajedno nastavimo ono što su one pre nas započele.
U štiklama ili bose, bitno je da koračamo istim ritmom. Ritmom pretkinja. Bitno je da verujemo u proces!
Sjajan poduhvat. Prava ideja, inicijativa i realizacija.