Zovem se Milica i živim u Jelašnici, selu nadomak Niša, sa suprugom od 1. aprila 2024. Ispostavilo se da naše useljenje u kuću koju smo izgradili nije bila prvoaprilska šala. Ni ove 2025. se nismo šalili za prvi april pa smo zaista ove godine na taj dan doveli sina Dimitrija iz porodilišta.
Nakon skoro dve godine provedene na jugu Francuske, mestu idealnom za miran i bezbrižan život, tada momak, sada suprug i ja, shvatili smo da nigde nije, niti će ikada biti, kao kod kuće i da i u našoj zemlji može lepo da se živi, pogotovu kada smo okruženi prijateljima i porodicama. Po povratku u Srbiju našli smo savršen plac, sa pogledom na vrh Trem (Suva planina) napravili kuću i već godinu dana ušuškavamo naš novi dom. Novi komšiluk smo upoznavali polako i bili smo srdačno prihvaćeni od strane svih koje smo do sada upoznali. Od prijatelja koji su nam dolazili u posetu, a koji su se kod komšija raspitivali za put do nas, saznali smo da smo „onaj nasmejani mladi par što se skoro doselio“. Samo preseljenje meni je bilo pravi preporod i nije mi palo teško ni zbog čega, pa čak ni zbog putovanja do posla jer radim od kuće.
Po struci sam diplomirani filolog – germanista, radim u jednoj firmi kao agent korisničke podrške i provodim 8 sati dnevno za kompijuterom. Nemački jezik i književnost sam završila 2016. i iste godine otišla sam kao volonterka u Hanover u organizaciju za zaštitu životne sredine Janun. Iako sam puno stvari već radila na održiv način, desetomesečni boravak i rad u organizaciji pružio mi je uvid u to na koje se sve načine ponašamo bahato prema našoj planeti, koliko nepotrebnih stvari konzumiramo i kako možemo to da popravimo i živimo u skladu sa prirodom.
Dugo sam bila opterećena plastikom, koja je svuda oko nas, a kako je dokazano prema mnogim istraživanjima takođe u nama. Istraživanja iz 2019. pokazuju da svake nedelje udahnemo mikroplastiku u veličini kreditne kartice. Činjenica poput ove je mnogo, kao na primer koliko je ne samo plastike već i ostalog smeća takođe u moru. Mnoge ptice i morske životinje bivaju zarobljene unutar plastičnih otpadaka, koje pokupljaju iz svoje okoline.
Kao najveći utisak svog boravka u Nemačkoj izdvojila bih nepremostivu razliku u svesti stanovništva u Nemačkoj i u Srbiji vezanu za odlaganje otpada. Ta razlika se bazira najpre i najviše na činjenici da svo smeće koje je izvan našeg dvorišta, nije naša briga i tako ga obilato bacamo gde stignemo.
Iako se većini ljudi ne čini tako, tekstilna industrija je ogroman zagađivač i prirodi nanosi čak možda i veću štetu nego plastika. Ta informacija, kao i podaci o tome su za mene bili pravi šok i u želji da to istražim, naišla sam na film „Odeća belog mrtvog čoveka“ (Dead White Man’s Clothes), dokumentarac o tonama i tonama odeće koja se odvozi u Ganu i tamo završava na planinama odbačene garderobe, koje zauzimaju nepregledna prostranstva.
S obzirom na to da sam i sama često kupovala puno odeće koja mi nije potrebna, a da sam kao mlađa volela da sa majkom na njenoj mašini prepravljamo njenu odeću iz mladosti i prilagođavamo je mojim idejama i kreacijama koje sam kasnije nosila, rešila sam da smanjim kupovinu i da to što imam prepravljam i dajem mu novi život. Tako sam i došla na ideju da se bavim apciklažom stare garderobe i najpre unutar moje zajednice saopštim ljudima da je u redu da mi donesu staru odeću za koju su emotivno vezani, od koje ne mogu tek tako da se oproste, a kako je ne bi bacali, da od nje napravim jastučnice i prekrivače. Rad na mašini za šivenje mi je oduvek pričinjavao zadovoljstvo i baš kao i čitanje knjiga bio uvek kutak za mir.
Ono što me je osnažilo da tu svoju ideju glasno izgovorim i saopštim je ljudima iz svoje okoline jeste učešće u programu „Novo lice žene sa sela“. Tako je nastavo i moj brend “Iznogud” – IZNOšena Garderoba je GUD – jer je ne treba bacati niti je se odricati. Kao jedna od članica Mreže Jezgro, upoznala sam se sa mnogim životnim pričama žena iz različitih krajeva i okruženja. Svaki susret je za mene bio izvor radosti, gde sam slušala o odvažnosti, iskrenosti i moći želje. U velikoj meri mi je pomoglo to što sam se opet neposredno podsetila toga da svako od nas na dnevnom nivou bije različite bitke pojedinačno, ali da je veoma značajno da jedni druge potpomognemo raznoraznim idejama i savetima, kao i to da učimo iz iskustava drugih. To je definitivno nešto što će mi pomoći u daljem razvoju jer sam navikla da se oslanjam samo na sebe, da budem vuk samotnjak, što je u večini slučajeva prilično zamorno, teško i na kraju krajeva, nepotrebno. Zato me i sama prijava i članstvo u Mreži Jezgro čine najviše ponosnom na sebe, što sam se odvažila na taj korak i iskoristila priliku koja mi se je pružila.
Smatram da ću sva znanja i iskustva stečena u proteklih šest meseci moći da implementiram u svom radu, koji je tek preda mnom. Nadam se proširenju svog kutka za šivenje. Vidim sebe u pomoćnom objektu preko puta kuće koji je prilagođen i predstavlja moju radionicu. Na vratima izlazi komšinica koja je upravo donela pošiljku stare garderobe njenih rođaka iz Vojvodine. Tu nailazi na malog Dimitrija koji dolazi iz škole i utrčava u radionicu jedva čekajući da mi pročita sastav iz srpskog. Zatim se gnezdi u svoj deo kutka koji tu ima i slušajući zvuk mašine tone u san, baš kao što sam i ja slušajući moju majku i obe bake koje su šile za mašinom, ne prepuštajući zaboravu taj prelepi zanat i tu tradiciju da sami za sebe stvaramo ono čime se okružujemo.
