Rođena sam u Velikom Borku i, iako sam oduvek bila lokal-patriota, nisam ni slutila da će me život i ljubav vratiti tačno tamo gde sam i počela. Nakon godina studiranja i života u gradu, vratila sam se u svoje znamenito selo kao odrasla žena i počela iznova da ga otkrivam – ne više dečjim, već zrelim pogledom.
Danas ponovo lutam istim predelima, na drugačiji način. Polako, svesno, biram da idem tamo gde u detinjstvu nisam zalazila i učim da vrednujem resurse koje ranije nisam znala da prepoznam. I, baš kao što sam počela da otkrivam neistražene delove sela, tako sam počela da dolazim i do neistraženih delova sebe.
To možda zvuči čudno za nekoga ko se duže od decenije bavi psihoterapijom, ali nekada upravo sigurnost može da nas ograniči. Naviknemo da radimo ono što znamo, da hodamo poznatim stazama, a zapravo se lek često krije u nesigurnom, u nepoznatom, tamo gde se osetimo pomalo izgubljeno. Kao što puteljak u šumi vodi do mesta za koje nismo znali da postoji, tako i u nama postoje slojevi do kojih možemo doći samo ako se usudimo da skrenemo s utabanog puta.
Tako se i moje iskustvo sa mrežom Jezgro dogodilo baš u tom duhu, neočekivano duboko.
Oduvek sam znala da su ljudi moje najveće bogatstvo. Odnosi koje sam imala sa ljudima u svojoj zajednici tokom odrastanja na selu uticali su na to da se bavim društvenim naukama, a potom i psihoterapijom. Zato sam želela da ovu fazu profesionalnog razvoja usmerim ka zajednici i ostvarenju vizije da u svom selu izgradim autentičan, topao i podržavajući prostor za različite edukacije, sticanje veština i druženje.
Verovala sam da ću iz ovog programa poneti praktična znanja i alate, i to sam zaista i dobila. Ali moja očekivanja su nadmašena – ono što nisam planirala bio je susret sa sobom. Došla sam do delova koje sam dugo zaobilazila, nesvesna koliko ranjivosti i dalje nosim u sebi.
Kroz boravak u grupi dobila sam prostor da zastanem, da poslušam sebe i da osvestim neka duboko ukorenjena ženska uverenja – da sve mogu sama, da ne smem stati, da uvek moram biti jaka. Osvestila sam i da nisam do kraja prihvatala podršku, i da sam se često dokazivala kroz preterani rad ili bih bila potpuno zaglavljena. Upravo prihvatajući svoju ranjivost kroz ovaj proces počela sam da dopuštam sebi da budem i nežna, i slaba, i kreativna, a ne samo korisna.
Najvažnija lekcija koju sam naučila uz Mrežu Jezgro jeste da pustim da se u meni rađa i zri ideja. Da verujem u proces. Da žena sa sela, koja živi u svakoj od nas, ima pravo da mašta, da se odmori, da ne mora samo da radi da bi se dokazala. Rad može biti kreativan čin – kroz maštu, kroz uživanje, kroz odnos.
Aktivnosti koje pripremam, a koji su plod mog bivstvovanja u grupi Mreže Jezgro, moći ćete da pratite kroz moju stranicu i uskoro i kroz moj sajt.
